Поводом предлога опозиционих посланичких група проистеклих из коалиције „Србија против насиља“ који је достављен председници Народне скупштине Ани Брнабић, као одговор на њен позив за достављање предлога за даљи рад на унапређењу изборних процеса у Републици Србији, а којим се предлаже доношење Уставног закона о изменама и допунама Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије из 2006. године дужна сам да као министар правде реагујем и јавности саопштим своје запрепашћење наведеним предлогом. Наиме шокирана сам пре свега непознавањем самог Устава Републике Србије. Моје запрепашћење је утолико веће када чујем и на телевизији Н1 видим како поднети предлог здушно брани нико други него Танасије Маринковић, професор Уставног права на Правном факултету Универзитета у Београду. Он би требало да зна да се у складу са чланом 205. Устава Републике Србије Уставни закон доноси за спровођење промене Устава, те да се Уставни закон не може доносити по оним питањима које нису предмет уставних промена. У том смислу подсећам јавност као и професора Маринковића да је претходни Уставни закон донет у сврху спровођења Аката о промени Устава Републике Србије који је потврђен на републичком референдуму 16. јануара 2022. године. Посебно ме изненађује непознавање правне технике у писању измена прописа која се огледа у чињеници да предлагачи Уставног закона онако како су формулисали став 3. предложеног новог члана 11а практично предлажу да на функцији остају они функционери градова и општина који су на функцији били 2006. године, односно у тренутку ступања на снагу Уставног закона што је правни, логички и животни нонсес, с обзиром да су та лица највероватније давно престала да обављају функције. На овај начин сам желела да скренем пажњу јавности на чињеницу да део опозиције окупљене око коалиције „Србија против насиља“ својеврсним правним насиљем покушава да постигне политичке циљеве за које немају подршку највећег броја грађана Републике Србије.
