Европски суд за људска права је 16. јула 2014. године објавио пилот пресуду Великог Већа у предмету Алишић и други против БиХ, Хрватске, Србије, Словеније и БЈР Македоније.
Подносиоци представки, Емина Алишић, Азиз Саџак и Сакиб Шахдановић, су држављани Босне и Херцеговине и живе у Немачкој. Емина Алишић има и немачко држављанство. Предмет се односи на немогућност подносилаца представки да поврате "стару" девизну штедњу - после распада бивше СФРЈ - депоновану код две банке (филијала Инвестбанке у Тузли и филијала Љубљанске банке у Сарајеву) у Босни и Херцеговини.
Пред судом је око 1850 сличних представки које обухватају 8000 лица. Оне се односе првенствено на „стару девизну штедњу“ у Љубљанској банци, филијала Сарајево и филијале у Загребу, и филијале неколико српских банака изван Србије. Суд је оцењујући да постоје хиљаде потенцијалних подносилаца сматрао да је прикладно да донесе пилот пресуду (која се односи на све сличне случајеве).
Ставови тужених држава о томе на коме лежи обавеза да исплати подносиоце су се дијаметрално разликовали. На једној страни су биле Словенија и Србија које су се залагале за принцип територијалности, сматрајући да би ово питање требало да се реши кроз Споразум о сукцесији у оквиру Анекса Ц. На другој страни, биле су остале тужене државе, залажући се да обавеза исплате лежи на државама у којима је седиште предметних банака (Србија и Словенија), образлажући да се не ради о питању у вези са сукцесијом у оквиру Анекса Ц, већ о питању у вези са приватном имовином у оквиру Анекса Г Споразума о сукцесији.
Пресудом Великог Већа Европски суд за људска права у суштини је потврдио првобитну одлуку Већа и установио једногласно да су Словенија и Србија одговорне за повреде права на мирно уживање имовине (члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију) и повреду права на делотворан правни лек (члан 13. Конвенције), те да није било потребно да се разматрају притужбе у вези са наводном дискриминацијом подносилаца (члан 14. Конвенције).
У погледу одговорности других држава, Суд је већином од 15 према 2 утврдио да друге државе нису повредиле члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију, као ни члан 13. Конвенције, и једногласно да није било повреде члана 14. Конвенције.
