Поводом данашњег јавног иступа професора Танасија Маринковића на телевизији Н1, у којем је изнето да постоји уставна препрека да Ана Брнабић буде предложена и изабрана за председника Народне скупштине, дужна сам да и овај пут реагујем и јавности појасним да су овакве тврдње не само неистините, већ и крајње злонамерне.
Наиме, професор Маринковић, позивајући се на члан 126. Устава Републике Србије, износи тврдњу да Ана Брнабић, као председница Владе, не може истовремено бити и народни посланик, још мање председник Народне скупштине, те да би морала хитно да поднесе оставку на место народног посланика.
Овакво накарадно тумачење члана 126. Устава Републике Србије, директно угрожава Уставом загарантовано право сваког пунолетног пословно способног држављанина Републике Србије да буде изабран за народног посланика.
Професор Маринковић, свесно или несвесно, занемарује чињеницу да је Влади Републике Србије, на чијем челу је тренутно Ана Брнабић, након распуштања Народне скупштине 1. новембра 2023. године престао мандат, како је то прописано чланом 128. Устава Републике Србије, и да је од тог тренутка, па све до избора нове Владе, та Влада у тзв. „техничком мандату“, током којег може да врши само послове одређене законом, како је то прописано чланом 128. став 4. Устава.
Дакле, неспорно да је члан Владе која је у редовном, пуном мандату не може истовремено да обавља и функцију народног посланика, што није случај са Аном Брнабић, која, као што сам навела, тренутно руководи радом Владе којој је мандат престао.
Невероватно је да и по овом питању морам да указујем на примере из праксе неких претходних власти, које са правног аспекта нису били спорни, али се, ето, и овом приликом заборављају. Зато користим прилику да подсетим да је Мирко Цветковић 2012. године био изабран за народног посланика, за шта никакву сметњу није представљала околност да је у том тренутку обављао функцију председника Владе чији је мандат престао конституисањем новоизабраног сазива Народне скупштине.
На крају, још једном упућујем апел свима да произвољним и недоследним тумачењима не уносе забуну у јавности, већ да покажу неопходан ниво друштвене одговорности који налаже да се у политичкој борби не користе очигледним непознавањем права.
